Da li će poljoprivredi u budućnosti trebati poljoprivrednik?

Traktori bez vozača. Dronovi koji nadziru zasade. Roboti koji na njima rade. A radnici? Šta će Evropljani raditi za 30 godina? Da li će roboti našoj generaciji plaćati penziono i zdravstveno osiguranje? Da li će naglo uvođenje tehnologije dovesti do širih socijalnih nemira?

Svedoci smo najbržeg razvoja tehnologija, od kada je sveta i veka. Multinacionalne korporacije već nekoliko godina unazad ulažu veliki novac u razvoj potpuno automatizovanih procesa. Njima ne treba ljudski rad. Tako već danas imamo traktore bez vozača (možda je „operater“ bolja reč) koji obrađuju zemlju. Imamo dronove koji nadziru proizvodnju i uz pomoć interneta u realnom vremenu isporučuju podatke na servere. Tamo složeni algoritmi, na osnovu njih, uče kako bi sutra mogli da odlučuju. Imamo i robote koji beru plodove bolje i efikasnije nego što to radi bilo koji obučeni homo sapiens. Proizvođači mehanizacije danas kupuju ICT startapove vredne milione dolara.

Naveliko se govori o novoj generaciji poljoprivrede u kojoj dominiraju informacije. Njihovom analizom one dobijaju novu dimenziju i tako polako ulazimo u eru veštačke inteligencije. Čudesan napredak se dogodio u poslednjih stotinak godina, ali vratiću se, na kratko, kroz prošlost da bismo taj razvoj sagledali iz drugog ugla.

U svetu opisa promena postoji potreba za verzioniranjem, pa tako danas govorimo o četiri generacije poljoprivrede.

U početku beše agrar

Kad je reč o prvoj generaciji poljoprivrede njome se opisuje agrar s početka 20. veka. Radno intenzivna proizvodnja niske produktivnosti. Obeležava je veliki broj malih farmi i trećina ukupne populacije ljudi u primarnom poljoprivrednom procesu.

Zelena revolucija ili Poljoprivreda 2.0

Nakon Drugog svetskog rata dolazi do značajnih napredaka. Počinje ’50-tih godina s razvojem veštačkih đubriva i industrije pesticida. Mehanizacija postaje efikasnija, a rezultati proizvodnje po jedinici površine postaju drastično bolji. Stanovništvo delomično napušta ruralni prostor i naseljava gradove. Često se vezuje uz pojam Zelena revolucija.

Precizna poljoprivreda i era osobnih računara – treća generacija proizvodnje hrane

Naša sadašnjost je treća generacija, odnosno doba precizne poljoprivrede. Kreće od 2000-ite, kroz GPS tehnologiju i daljinsko upravljanje. Obeležavaju je senzori i upravljanje podacima kroz personalne računare u punom zamahu. Preciznije upravljanje omogućeno je primenom satelitskih tehnologija, a one omogućavaju i varijabilne primene đubriva i pesticida. Možemo dati biljci tačno onoliko hraniva koliko joj je potrebno. Dolazimo do upravljanja pojedinačnom životinjom, a ne više celim krdom.

Racionalizujemo troškove proizvodnje, a povećavamo proizvodnju po jedinici površine i/ili grlu. Efikasnost je ključna reč. Potreba za radnom snagom je sve manja.

Četvrta generacija agrara – Pametna/digitalna poljoprivreda

Prostora za napredak uvek ima – i razvoj neće stati, pa se postavlja pitanje kako će izgledati budućnost proizvodnje hrane? Živimo u vremenu sve boljeg i jeftinijeg hardvera (senzora, aktuatora, mikroprocesora …). Širokopojasni internet je sveprisutniji što omogućava prenos informacija. Rađaju se veliki digitalni sistemi u oblacima (Računarstvo u oblaku ili engleski Cloud computing je paradigma informatičke tehnologije koja opisuje pružanje IT infrastrukture kao što je prostor za čuvanje podataka ili aplikacioni softver kao uslugu putem interneta) koji stvaraju pretpostavku za analize istih (Big-data-analysis). Informacije povezujemo kroz algoritme za učenje, baš kako to rade i ljudi. Kroz ishode dolazimo do spoznaja. Mašine tako uče i korak po korak, pa upoznajemo pojam veštačke inteligencije. Sistem donošenja odluka bez čoveka.

Čovek – izazov buduće ekonomije

I tako čovek vlastitim razvojem postaje višak. Ljudski um kreira koncept u kojem smanjuje potrebu za samim sobom, odnosno radom i tako rezultira optimalnom proizvodnjom. Živimo u vremenu kada se ništa ne radi bez poslovnog planiranja i analize tržišta.

A ti planovi uključuju potrošnju energije, trošak kapitala, amortizaciju opreme i druge varijable, a na kraju i trošak rada. Od svih elemenata tih planova on je najteže predvidljiv jer rezultat rada zavisi od mnogih faktora. Pa i njegov trošak. Poslovni svet naravno voli čvrste kalkulacije i tu je mašina uvek u prednosti nad čovekom. Mašina ne ide na bolovanje, ne traži povišicu, ne kasni na posao niti se žali na lošu radnu atmosferu.

Nesporno je da će ulaganja velikih korporacija u automatiziovanu proizvodnju napraviti još veći cenovni pritisak na sve ostale proizvođače u niši. Lako se može izvući zaključak da će i dalje opadati broj ljudi potrebnih u procesu proizvodnje hrane. I ove dve premise sugerišu veliki izazov za društva budućnosti.

Roboti će plaćati poreze?

U tehnološki razvijenim društvima u poslednjoj deceniji vode se debate na temu: Da li tehnološke kompanije treba da plaćaju posebne poreze jer svojim napretkom ukidaju radna mesta? Ako nema radnih mesta postavlja se pitanje ko će uplaćivati novac u penzione i zdravstvene fondove? Da li će naše penzije zarađivati roboti, a ne ljudi? Da li ćemo plaćati porez na procesore kao što plaćamo porez na dohodak, te tako krpiti rupe u budžetima nastale zbog manje radnih mesta?

Nameće se i pitanje mogu li savremena društva odgovoriti rešenjima na brzi razvoj tehnologije? Ako u nekoliko godina milione radnika zamene roboti, da li će doći do širih socijalnih nemira?

Budućnost proizvodnje hrane?

Jasno je da će se poljoprivredom sve više baviti mašine, a sve manje ljudi. Zakoni matematike i ekonomije idu ka beskonačnoj optimizaciji procesa. Potreba za kadrovima neće potpuno nestati, ali decu treba već danas usmeravati prema novim tehnologijama i prema budućnosti. Traktor biti bez vozača. Gledaćemo dronove koji nadleću zasade, snimaju stanje i šalju informacije na server. Tamo će softver doneti odluku, čime će tretirati useve, brati ih ili žeti. Ali i dalje će netko morati da konfiguriše server, napravi dron ili servisira traktor. Plodove će neko morati da uskladišti i prerađuje. Sektor usluga će doživeti daljnji razvoj.

Kao što današnja poljoprivreda nije uporediva s dedovom, tako niti buduća neće biti s današnjom. Tražiće se druga znanja i veštine, a dobra je vest da će ljudi i za 100 godina hteti da jedu.

Autor fotografije: Friedrich Plechschmidt